Okupi Jagnjeću brigadu idemo u Leskovac, počela Roštiljijada!
Dešavanje koje izaziva strah kod pasa lutalica u Leskovcu i okolini. Tada se slobodno može izaći na ulicu bez trunke straha da ćete biti napadnuti od strane kerova, jer je 90% njih u mesu za pljeskavice, a onih ostalih 10% je nekako uspelo da se sakrije i verujte neće izaći iz svojih skloništa sve dok se festival ne završi.
Na dovitljiv i vispren način , možete videti, kako se ratosiljati svog onog mesa i drugih (polu) proizvoda što čučaše po zamrzivačima i hladnjacima, te kome rok trajanja ističe za koji dan ili je već istekao, i to po povišenim cenama, ali primenjivo na Roštiljijadi, koja služi ni za šta drugo do za opijanje i prežderavanje samoprozvanih iskusnih poznavalaca đakonije po kojoj je manifestacija i dobila ime.
Tu ide i “ džinče“, to je neka srpska verzija ljutih Meksičkih čili paprika. Samo kod nas dolaze u više boja (crvena, žuta i zelena). Ali ipak, treba ga jesti na sopstvenu odgovornost. Najpopularnije je u južnoj Srbiji na ovom dešavanju.
Jedan dekica mi je prepričao doživljaj njegovog druga koji je studirao u Italiji. Njegov profesor je pričao o tim džinčićima i rekao je:
Te paprike su otrovne, ali ih jede jedno pleme na jugu Srbije.
Pa aj sad ti, budi pametan…Nije nam slučajan ni nastavak -jada u imenu, ovako izveden narodskom etimologijom (jezikoslovci bi rekli kako je nastavak -ada; — ne verujte im), jer označava koliko je sve to jadan pokušaj organizovanja jedne kulturne manifestacije za široke narodne mase, za koju se nadamo da će postati znak raspoznavanja našeg grada ne samo u Srbiji već i šire.
Ali avaj, upišane ulice i sokaci, smrdljive i neljubazne prodavačice, najniži mogući kvalitet hrane, pića i usluge (sedenje na rasklimatanim roznjikavim baštenskim stolicama, požutelim od sunca, za stolovima sa sumnjivim stolnjakom dok ti igra „go-go“ igračica izgubljena u vremenu i prostoru, koja ne zna ni sama šta radi tu sem da dize zagorelima i pacenicima „pritisak“ i jedenje sa još sumnjivijim priborom naplaćuje se dodatno), odvratiće sve sem najupornijih i najzagriženijih poštovalaca ovih opštenarodnih veselja.
„Muziku“ i pevaljke koje se pipaju „s masni prsti“ , da i ne pominjem. Ali bitno da se čuje svuda “
Će idemo li u grad na Roštiljijadu ?! Da se promaemo ,izedemo pljeskavicu, obrnemo pivo, gleamo pičke i takoj to…
Ili, skupe se njih petnaestak bilmeza i bilmeskinja i sa četvoro kola krenu iz Niša ka pedeset kilometara udaljenom Leskovcu da podele to „uživanje“ sa njihovim trbusima. Nakon pojedenog po jednog preplaćenog komada roštilja kreću iznervirani nazad i usput se zaustavljaju nekoliko puta, tek da neko povrati, a neko se olakša na ovaj ili onaj način.
Desi se. Pogreši čovek. Možda sam i ja nekad.. Mladost- ludost, starost- pedofilija. Poslušajte one stare ljude , što pizde od buke i seljadije, kad vam kažu da se držite podalje od svih ovih (šaka) jada.
Za kraj zaključak u kome samo jedan Srbin i Balkanac može videti dobru stranu ovog nikad više ponovljenog putešestvija: izašli smo „na divljaka“ sa autoputa i nismo platili putarinu ni u jednom smeru. Makar mala satisfakcija….ono, za napaćene ,dušu i telo.
Lep vam provod!
Ljubav svima
Do sledećeg škrabanja
Just J
Jelena Antonić je jedna od najpoznatijih leskovačkih maneknenki. U svetu modelinga je od 1992. godine. Obožava hejtere, nema dlake na jeziku i smatra da svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ne podnosi ljudsku glupost i mediokritete . Voli kreativni haos, fascinirana je ljudima koji se ne uklapaju u kalupe, obožava ljude sa vizijama, kreativne i sve koji se razlikuju i odstupaju od „pravila“. Geslo koga se drži joj je: „Hrani mozak i napravi otisak u vasioni“. Uvek buntovna i ne kaje se ni zbog čega.
Ostavite odgovor