Desetak učenika Srednje američke škole „Hugo Ekner“ iz Nemačke svakog proleća sa nastavnicima boravi u Vlasotincu, dok im đaci iz Vlasotinca u oktobru uzvraćaju posetu. Za to vreme stvorila su se mnoga iskrena prijateljstva
U suzama su se učenici Tehničke škole iz Vlasotinca oprostili sa svojim vršnjacima iz nemačkog grada Fridrihshafen, s kojim su se u varoši na Vlasini družili nedelju dana, a plakale su i mame i profesorke.
Uskršnja jaja Pre polaska vlasotinački učenici su svojim drugarima podelili farbana uskaršnja jaja, na kojima je su upisana imena darodavaca i primaoca
Već šest godina zaredom druže se ućenici dveju škola i svaki put se pri rastanku ponavljaju iste scene novih učenika.
Nigde nisam videla ovoliko ljubazne i nasmejane ljude, ali ni da se oviliko pojede mesa u toku jedne jedne nedelje –priča Julija iz Nemačke, kojoj su se, kao i njenim vršnjacima iz razreda, najviše dopali – ćevapčići.
“Hugo Ekner” i Tehnička škola uspostavili su, sa još 20 škola u Srbiji, saradnju preko „Evropskog projekta u Srbiji“ i GIZ-a, ali su dve škole jedine iz tog projekta nastavile međusobno druženje o sopstvenom trošku.
Profesrka iz Nemačke Erika Feferkorn i i Jasmiina Đorđević iz Vlasotinca kažu da se radi o „doživotnom prijateljstvu“.
Spojio nas je isti južnjački mentalitet. Fridrihshafen je takođe na jugu, imaju poseban dijalekt kao mi Vlasotinčani, pa se ostatk Nemačke i njima, kao nama, podsmeva zbog toga. Čak imamo i neke slične reči, kao „frtalj“, Inače, veoma su gostoljubivi, pogrešna su naša ubeđenja o hladnim Nemcima.Istina, u tom gradu živi mnogo nacija, među njima i Srbi koji imaju svoju crkvu – priča profesorka kojoj nekontrolisano teku suze.
Eros Konte, poreklom Italijan, je nesumnjivo bio zvezda protekle nedelje, zbog lakoće u komunikaciji, koja se odvija na engleskom jeziku.
Meni je ovde toliko bilo lepo, da sam već doneo odluku da se vratim na leto jer su mi rekli da je Vlasotince tada najlepše i da ima svoje jezero-kupalište – priča učenik, koji je dožveo i malu neprijatnost već prvog dana.
Nemački đacu su spavali kod drugarica idrugova. A Eros je bio kod Kristine Ćirković iz trećeg razreda.
Čim je stigao polomio je prednji zub. Odveli smo ga kod zubara, a sutradan mu je dograđen taj polomljeni zub i sve je to koštalo 20 evra. On je mislio da smo zaboravili još jednu nulu – objašnjava Kristina, dok njena majka, koja je platila trošak, plače za Erosom.
Ranije generacije vlasotinačkih učenika koje su odlazile u Nemačku su sada na fakultetima, kao Đorđe Stoiljković, sin profesora Tehničke škole Časlava Stoiljkovića.
Sve te generacije se druže, ali u Beogradu. Čim dođu iz Nemačke, zovu mog sina i ostale drugove.. Moj sin je kao učenik naše škole u Fridrihshafenu spavao kod druga albanskog porekla. Danas su nerazdvojni jer taj njegov drug dolazi i u Vlasotince čak i kada Đorđe nije ovde– priča Stoiljković.
Vlasotinačnka Ana Đelić je ostala u vezi sa Aleksandrom, drugaricom iz nemačke škole, s kojom je prošle godine zajedno letovala.
Ova tradicija se u toj meri zapatila u Vlasotinca, da roditeljima nije teško da finansiraju put svojoj deci, a isti je osećaj i sa druge, nemačke strane.
Svako naše dete od nemačke vlade, kada stignemo u Fridrihshafen, dobija po 100 evra za trošak, a sam direktor “Hugo Eknera”, koji sada po prvi put nije došao u Vlasotince zbog obaveza, plati troškove jednodeljenog noćenja u hotelu našim vozačim. Lokalna samouprava pomogne malo novcem, pa tako ispadne da našu decu taj boravak u Nemačkoj košta samo 40 evra – objašnjava profesorka Đorđević.
Poseta je i turistička i radnog karaketra. Ove godine tema je bila građevinarstvo, pa su nemački učenici bili u poseti leskovačkoj ciglani „Mladost“, gledali kako se gradi tunel „Manojle“, učuli da malaju zidove, a kao krunu boravka, izlili su betonsku „ploču prijateljstva“ i pola sata pre polaska za Nemačku postavili je ispred vlasotinačke škole.
Ostavite odgovor