Dvadesetpetogodišnja Daliboka Marković iz vlasotinačkog sela Batulovce master je inženjer ekologije sa prosečnom ocenom 9,5, što joj ne smeta da po ceo dan provodi pod plastenicima i uzgaja povrće.
Ovu vedru, vrednu i elokventnu devojku zatekli smo u jednom od na desetine plastenika porodice Marković kako sa bakom Mirjanom posluje oko paprika, paradajza i krastavaca, dok je deka Slobodan bio samo naš vodič.
Rano jutros ubrali smo povrće i majku i oca poslali na pijac u Vlasotince, a mi ostali da pregledamo rod. Valja primetiti svaku vaš, osušeni list. Bojim se da neka stabljika ne oboli, pošto se bolest brzo širi“, objašnjava.
Ponosna je na svoju master diplomu Tehnološkog fakulteta u Leskovcu, stečenoj na smeru ekološko inženjerstvo, a činjenica da je jedini nezaposleni master ekolog u vlasotinačkoj opštini joj baš i ne godi.
„Znate, ja uživam u ovom poslu. Od malena pomažem roditeljima. Dok sam studirala ovde sam odmarala mozak. Nisam opterećena fakultetskom diplomom. Tražim posao, ali u struci. U Vlasotincu ima mnogo fabrika, industrija se razvija, životnoj sredini se pridaje sve veća pažnja, pa se nadam da će nekome zatrebati i stručnjak u toj oblasti. Dotle, ja ću uživati u ovim poljima paprike, paradajza, kupusa i ostalog povrća. Istina je da radim po ceo dan, ali znam da sam svoj gazda, sama upravljam svojim vremenom“, priča devojka dok pokazuje plodove svojih ruku, grozdove paprika i paradajza.
Svi u šestočlanoj porodici Marković imaju svoja zaduženja. Daliborkin mlađi brat Miljan se nedavno zaposlio, pa je za njega rezervisan vikend, kada sestra dobija slobodne dane, za izlaske sa drugaricama. Međutim, baka Mirjana tvrdi da Daliborka sve više preuzima posao, posebno kada je u pitanju briga oko prehrane i održavanje povrća.
Primenjujem znanja sa fakulteta na licu mesta, na neki način svom ocu otvaram nove vidike. Polako idemo ka organskoj proizvodnji. Upotreba hemikalija svedena je na minim, a i to malo što upotrebimo, biramo termine. Moja je želja da naši kupci dobiju zdravu hranu“, veli.
Markovići uzgajaju rano povrće na hektaru pod plastenicima i na još jednom hektaru na otvorenom prostoru na periferiji sela, u dolini pored rečice Dubnica. Proizvode bukvalno sve što može da se nađe na pijačnoj tezgi ili u piljari.
„Mi smo kao pokretna piljara, naša proizvodnja odvija se tokom cele godine. Sezona počinje u novembru sadnjom salate, peršuna, luka, rotkvica, kupusa i drugog ranog povrća, a završava narednog septembra. Odlučili smo da proizvodimo bukvalno sve, računajući i paradajz više vrsta, 5 sorti paprika, papričica, krastavac krompir, ali uzgajamo i pšenici u kukurz za sopstvene potrebe. Ima poljoprivrednika koji se odluče samo za pradajz, na primer, ili samao za kupus, pa se onda desi loša godina, kao sa kupsom ovog proleća. Ovako, mi se krpimo“, objašnjavaju Daliborkini roditelji Dragan i Vesna.
Ima li perspektive za mlade poljoprivrednike, pitamo Daliborku. Odgovor obeshrabruje.
„Ja mislim da ima. Ako si mlad i ako odlučiš da živiš na selu i ako se ceo predaš ovom poslu, onda možeš pristojno da živiš od njega. Ne mislim da svako može da se obogati, mada ima i takvih domaćinstava, ali mogu deca da se školuju bez kuknjave, da se kupi pristojna garderoba, da se ode na more, na vikend, na neku ekskurziju u inostranstvu, zašto da ne. Međutim, razočarana sam stavovima mnogih mladih. Većini je cilj da odu iz sela u grad, a ja se pitam šta će raditi u gradu?. Postaće sirotinja jer radničke plate su male, nedovoljne za život“.
Još na ulazu u selo, meštani Batulovca nam pominju Daliborku. Zamislite, kažu, devojka završila fakultet s odličnimm ocenama, a po ceo dan provodi pod folijama. Čudo neko od deteta.
Daliborka se smeje. Poznate su joj veli te priče.
„Neki podržavaju ono što radim, drugi se čude. Selo kao selo. A ja gledam svoja posla. Najviše bih volela da se zaposlim tu negde u okolini pa da u slobodnom vremenu pomažem roditeljima, jer, ko jednom oseti miris ovih biljaka ostaje zauvek opčinjen njime“, priča za Jugmediu Daliborka Marković, master inženjer ekologije uz Batulovca kod Vlasotinca.
Ostavite odgovor