Posle napornog dana na poslu rešim da navrnem do grad i završim neku prednovogodišnju obavezu i taman da vidim koe ima novo, da se slučajno nešto ne gradi sad pred praznici i ako se gradi da vidim dal majstori žure da ih ne uvati crveno slovo.
Gledam da zaobiđem onaj svet što je pored onaj vašar u sred grad, kao i na smrknuta lica koja vise ispred banke
Sitnim koracima i teškim nogama se nekako i dovučem do centar. A ono, opšti metež, haos, ludnica na sve strane! Svi se nešto rastrčali k’o da vežbaju za Olimpijadu.
Razmišljam ko’e da radim…
A’e, reko, da svratim do mog bricu Vladu da me okastri na brzinu. U fazon sam da ne čekam zadnji dan . Da ne ulazim čupav u novu godinu. A kod njega unutra tri smrknute face koje sede na klupu, četvrti sedi na stoličku, a Vlada ga
šiša …Ulazim …Gledam ovi trojicu …Nije mi baš najjasnije ko čeka na šišanje, a ko na drugara, jer su neki već sa taze nameštenu frizuru malo urasli ko utrina, al’ frizura je tu.
Majstore, kolko ima ispred mene?
Kako beše? Išo li si ti u školu?
Svi li čekaju na šišanje?
Svi .
E, jebiga. Radiš li subotu?
Radim do tri.
Iskoči onako malo iznerviran. Ne beše mi pravo. Palim cigaru, u sebe se mislim: Koj moj li ove četiri budale čekaše do danas? Danas li baš nađoše da se šišav? A koj sam moj pa i ja čekao…
Ljut na svi, i na sebe i na nji, uzimam telefon da se prisetim ko’e mi rekoše moji da završim.
Zovem:
Majke, šta beše ja treba da uradim ?
Da ideš kod Kinezi. Mi smo uzeli juče onu jelku, nema onaj stalak dole .
Kude?
U Mašinoteks.
A pošto je jelka?
750 dinara.
Odem ja …Ludnica i tamo! Svi se rastrčali, jedan kupuje ukrasi, drugi kape od Deda Mraza… Gledam trećeg, očekujem ovaj će irvasi, al’ neće. Gleda sobne papučke.
Nastavim ja, gledam kude su jelke. Motrim ko snajperista. Uočim jelke, brzinom svetlosti se odvučem tamo. Starija gospođa sedi pored jelku. Čuvali gu da ne dobiju noge?! Ili prodaje…
Dobar dan…
Ukratko objasnim šta mi treba, a ona me, zamislite, napadnu:
Vi to odnesete dom, prejebete, dođete drugo da vi dam! To ide uz jelku!
Mislim se: Mrš u tri lepe, al’ ostajem kulturan kol’ko mi to situacija dozvoljava.
Gospođo, niste dali to. Neću se raspravljam. Će mi date li il da idem? ( u sebe se mislim kude smem dom bez stalak da odem sestra me ima u top stavi)
Evo sad ću ja da odnesem na kasu, pa ti vidi sa njima, al’ sto posto ste slomili.
Suzdržavam se komentara i idem po nju. Na kasu ona vika na onog MaoCeTunga:
Kaže kupili jelku bez ovo. Oni to slomili verovatno, al’ ajde… Da mu dam li ovo?
Moze, moze, kako ne moze…
Ću izedem govna ako je dve reči razumeo što mu reče ova „gospođa“ . Uzedo stalak, mislim se: Da ve ne vidim!
Krećem nazad da odem do kola koja sam zajebao kod zdravstenu stanicu broj dva. Nisam znao da ću zakasam ko kuče na most. Ne bi iz nji ni izašo. Krećem opet centar. Novogodišnji vašar i dalje traje. Odlučujem da prođem ipak kroz onu gužvu da vidim za šta je najveće interesovanje.
Onde sve ima: baloni , žižice, sijaličke , čarape (2 za 100) ,petarde… A tu je i ono što se svakodnevno mož vidi na pijac: Od tange do bunde. Sve ima. A narod k’o da u život nije video ono. K’o da nikad nesu bili na pijac. Navalili ko blesavi!
U međuvremenu, redovi ispred banke su sve manji, cenim, sad će za neki minut pa navale kad im novčninici budu tanji…
Dođo do kola, sedo i odo si dom. Ne jebem da idem pa do subotu. A u subotu kod Vladu na šišanje da se uljudim. Samo da ne bude pa gužva…
Nego ja vi sve reko… A vi ? Kude ćete za novu??? Kupiste li tange?
Nikola Antić, rođen 03.02.1993, radi u privatnoj proizvodnji u Leskovcu. U slobodno vreme piše pesme koje u suštini retko ko ima priliku da pročita. Voli sve ljude, najviše one koji ga mrze… Obožava da hejtuje sve ono što je većini ok. Mrzi sve što cveta, vene, diše i miriše
Ostavite odgovor