NIKADA DA NE ZABORAVIMO kako su NATO bombe ubile jednu ljubav

Umesto prenošenja jeftinih političkih govora sa Sarajevskog mosta u Grdelici, na dan kada postajemo punoletni od zasipanja NATO bombama, prisetićemo se dva divna mlada života koje smo izgubili u surovim kandžama „Milosrdnog anđela“.

Na Uskrs, 12. aprila ove godine, navršiće se 18 godina od stradanja mladog bračnog para u granatarinju putničkog voza u Grdelici, Ivana i Ane Marković, rođene Bjeletić.

Vreme koje smo proveli sa Ivanom i Anom je dragoceno, a bol i tuga neprolazni – kaže Ivanova majka Ljubinka.

Toga dana, iz Leskovca, gde su živeli i radili, pošli su u Vladičin Han, jer je Ivan dobio poziv za mobilizaciju. Do železničke stanice ih je otpratio Anin otac Žarko, a četrdesetak minuta kasnije gradom je prostrujala vest da je putnički voz granatiran.

Ana i Ivan su diplomirali hemiju na niškom Prirodno-matematičkom fakultetu, a diplomske radove su oboje odbranili sa ocenom 10.

U znak sećanja, njihove porodice i PMF su osnovali fond „Ana Bjeletić i Ivan Marković“ i od 2005. godine dodeljuju nagrade najboljem diplomcu, najboljim maturantima u Vladičinom Hanu i Leskovcu i najboljim đacima iz Jablaničkog i Pčinjskog okruga, koji su se kvalifikovali za republičko takmičenje iz hemije.


Objavljeno

u

, ,

od

Comments

Jedno reagovanje na na „NIKADA DA NE ZABORAVIMO kako su NATO bombe ubile jednu ljubav“

  1. иван avatar
    иван

    I
    Ivan Milosevic Последњи пут сам их видео сат времена пре него што су трагично изгубили своје младе животе, носећи са собом нерођену бебу.Враћао сам се на кратак одмор, после славне битке на Кошарама. Силазећи из аутобуса, кренуо сам ка центру града.На улазу у железничку станицу срео сам мог професора хемије господина Жарка Бјелетића. Био је у друштву његове ћерке Ане и њеног супруга Ивана. Зауставио сам се да се поздравимо.Питао ме одакле долазим, одговорио са му да долазим са Кошара и на кратко се враћам кући да видим три мала детета и супругу. Када је чуо одакле долазим, са великим поштовањем се поклонио и стиснуо ми руку.Јако сам се непријатно осећао јер је био то мој професор и имао је велико поштовање од целог нашег разреда.Професор Жарко је приметио црвенило на мом лицу и рече ми, отприлике овако “ Драги Иво, поносим се одакле долазиш.Мој зет Иван, добио је ратни позив.Пре него што се одазове позиву кренуо је да се поздрави са родитељима.И моја шћер иде са њиме.Таква је наша традиција да жене мужеве са децом испраћају у рат.Да ће Бог да нам наша Ана роди једног јунака.Јако сам поносан на моју Ану, посебно се поносим на мог зета Ивана који иде да обави своју патриотску дужност. ЗАТО ВАМ ЖЕЛИМ ЈУНАЧКУ СРЕЋУ.“ Затим смо се поздравили и пожелели једни другоме све најлепше. На путу ка мојој кући, сређивао сам утиске о сусрету са мојим префесором.Вест о трагичној смрти врло брзо се ширила по граду. ја сам био у шоку и цела моја породица,Нисам дуго могао да верујем у трагедију. Професора Жарка Бјелетића често виђам.Долазио је неколико пута на лекарске прегледе.Никада о томе нисмо причали.Ја не знам да ли се професор сећа нашег сусрета.Овај дргађај ме је годинама тиштио и много пута сам хтео да напишем чаланак. Данас сам скупио снаге јер се бојим да професору и његовој жени не отворим још веће ране које никада неће моћи да се зацеле. Нека је вечна слава њима и њиховом нерођеном детету. С поштовањем Иван милошевић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *