Nekako uvek u vreme održavanja „Roštiljijade“ počnem da mislim o Leskovcu. Danas mi je kolega, koji inače nije iz Leskovca, rekao da misli da Leskovac nije lep grad. U pravu je…
Leskovac je jedan inače mnogo tužan grad, u kojem se najvećom kulturnom manifestacijom naziva gutanje roštilja i piva preko svake mere, a kulturni doživljaj upotpunjavaju tetovirane i verovatno drogirane jedva-iznad-osamnaest „trbušne“ polu-gole plesačice ispod po neke šatre koja je za tu priliku, kao i mnoge druge, postavljena na glavnoj ulici Leskovca – pa zbog toga nekoliko dana i noći većina Leskovčana bude onemogućena da tu prođe.
Leskovac je stvarno jedan tužan grad jer je nekako uvek „in“ da ga njegovi Leskovčani mrze, i oni se u toj mržnji takmiče ko-će-više napljuvati taj siroti, izmučeni grad…
Kad Leskovčani šetaju dete ulicama svog grada, obično ga vaspitavaju tako što mu ponavljaju: „Kad porasteš, moraš da odeš iz ovog užasnog grada.“ Kad TO poraste, naravno da taj „užasni grad“ uopšte ne želi da učini manje užasnim…
Leskovčani su, inače, ljudi koji se najviše užasavaju da na letovanju sretnu – druge leskovčane. Ponekad me je čudilo kako uopšte i izađu da prošetaju gradom, koliko „mrze“ da sreću druge leskovčane!
Leskovac je stvarno jedan mnogo, mnogo tužan grad čiji gradonačelnik nosi titulu „najboljeg baštovana“ i ima najlepše uređeno dvorište, dok je ostatak grada prljavo sivilo ili potpuni nered gde god ti oko pogleda…
Leskovac je, posebno u zadnjih dvadeset godina, postao i grad odjednom ispunjen nekim novim leskovčanima koji su se popeli visoko u zgrade u centru, pa odatle – da li iz neznanja ili iz navike, u proleće, na primer, onaj preostali kiseli kupus bacaju dole s terasa verovatno u nadi da će tako nahraniti gladne životinje (ne sumnjam da se prilikom tog svečanog mirisnog čina osećaju posebno uzvišeno).
Ima još mnogo toga setnog da se kaže o Leskovcu, jednom šarmantnom gradu kojeg se sećam i koji je sasvim sigurno najusamljeniji grad na planeti, jer ga njegovi leskovčani mrze…
Možda je u tome zaključana tajna obožavanja roštilja u formi cirkusa u glavnoj ulici i povraćanja u sporednim ulicama oko glavnog dešavanja. Možda je to baš ono, tačno ono što leskovčani zaslužuju:
Roštiljijada. „Dođite da se prežderavate sa lokalnim zverovima! Dobro došli u grad ždranja i sranja!!!“
Žao mi Leskovca… osetim ponekad da se i on setno priseća nekih boljih vremena kada je bilo više onih koji su ga voleli.
Nataša Pavlović (Nikka), rođena 1966. u Leskovcu. Pravnik, objavljivala svoje priče na jednom od najvećih blogova za alternativnu književnost na Balkanu „Kišobran – književnost na struju“, koji je pod nerazjašnjenim okolnostima iznenada ugašen na internetu. Sada živi i radi u selu Milanovu, nedaleko od Leskovca. Po nekad nešto napiše da dopuni „zbirku u pripremi“.
Ostavite odgovor