Mnogi kažu da je lepotu Leskovca ubilo savezničko bombardovanje 1944. godine kada je bukvalno sravnjen sa zemljom, a potom njegov provobitni izgled narušila komunističko-socrealistički arhitektonski stil.
Ipak, iz tog perioda ponosimo se građevinama poput Leskovačkog sajma – danas popularne “Šajkače”, nostalgično se prisećamo popijene kafe na terasi hotela “Beograd”, a u to vreme formiran centralni gradksi park koji danas ne damo ni za živu glavu, bilo da žele da ga popločaju ili poseku neko drvo.
Na slikama koje smo dobili iz arhive Narodnog muzeja Leskovac, upravo taj Leskovac s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina dvadesetog veka izgleda, barem nama, lepše, uređenije, življe nego danas.
Iako mnogi predstavljaju Leskovac kao grad koji je u urbanističkom haosu, po rečima glavnog gradskog urbaniste, ovaj grad je jedan od najneobičnijih u Srbiji.
Malo više razvijene svesti o tome da zapravo živimo u gradu i poštovanje toga što imamo stvoriće nam potpuno novu sliku o Leskovcu – kaže Ivana Joksimović.
Slaže se da je Leskovac nakon bombardovanja u Drugom svetskom ratu izgubio svu svoju lepotu, ali ne krivi posleratne urbaniste da su, kako mnogi tvrde, urbanistički „unakazili“ ovaj grad.
Uglavnom su sva dela u arhitekturi nastala kao model jedne mode. Posle rata je naišla ta socrealistička faza izgradnje koja je bila prisutna u svim gradovima na teritoriji Srbije. To je neki kobizjeovski stil koji je prisutan svuda. Nije Leskovac toliko ružan grad. Vama se to samo čini – kaže glavni gradski urbanista.
Njoj je najlepši centar grada i tvrdi da će biti još lepši uređenjem gradskog trga, ali ima i stvari kojih se stidi i koje bi najradije srušila, da se ona pita…
Zelena pijaca na Niškoj ulici je pravoi ruglo ovog grada. To nije Leskovac. To je jedno nametnuto rešenje 1993. godine, odraz jednog lošeg vremena i lošeg projektovanja – zaključuje .
Ostavite odgovor